Хиљаду триста каплара је назив за још недошколоване официре који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици.
Како смо били суочени са надмоћнијим непријатељем у првом светксом рату, велики број младића напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди. Састав ове јединице требао је да чини будућу интелектуалну елиту Србије, да их рат није прекинуо у образовању и послао у неком сасвим другом смеру. Победа Српске војске на Церу је била историјска, али губици у људству били велики. Из строја је избачено чак 259 официра и 16.045 подофицира и војника. За тадашњу Србију од око 4 милиона становника, то је био ненадокнадив губитак, нарочито имајући у виду да је у Балканским ратовима 1912-13 Српска војска изгубила око 44 хиљаде официра, подофицира и војника.
Велики губици у старешинском кадру били су истовремено и велики губици српске интелигенције и школованих старешина. Због тога је српска влада дуго оклевала да у одбрану отаџбине позове своје ђаке, студенте и као и све свршене академце којима је због претходних ратова било одложено служење војног рока. Али када је постало јасно да ће уследити нова непријатељска офанзива и да би после првог пораза аустроугарска војска била спремна да понови стравичне злочине над цивилним становништвом, донела се најсмелија одлука.
Млади школовани људи који ће бити носиоци друштвеног, научног и политичког живота у Србији морали су да буду прикључени у недостајући подофицирски кадар, па је у ту сврху далеко у позадини првих линија фронта на Дрини, Дунаву и Сави, формиран Ђачки батаљон у царском граду Скопљу. 14. септембра 1914. године, скопски Ђачки батаљон.
Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. Од око хиљаду и по ђака и студената пристиглих у Плаву касарну у Скопљу и након лекарских прегледа, њих укупно 1.321 је прошло обуку и добило подофицирски чин. Највећи број ђака дошао је из окружних команди Београда, Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Лесковца, Горњег Милановца, Крагујевца, Краљева, Ниша али и из новоослобођених крајева старе Србије, посебно ђаци из Битоља и Прилепа. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима да би помогли својој отаџбини. Било је ту синова сељака и занатлија али и министра, професора, официра.
Далеко од фронта могли су да се усавршавају и да по завршетку официрске школе учествују у акцијама србске војске. Обуку у Скопљу водио је потпуковник Душан Гишић, ветеран из балканских ратова. Просечна старост младића била је између 21 и 24 године. Поред стандардних војних тема, у кампу су се често могле чути надахнуте дискусије младих интелектуалаца и научника у напону стваралачке снаге.
Обука у Скопљу је трајала само два месеца, пре него штој је Врховна команда позвала младиће на фронт. Задојени патриотизмом, једва су чекали да се придруже биткама. Грађани Скопља су 02. новембра 1914. године испратили воз са младим војницима уз песму и цвеће.
Енглески лист „Observer“ о путу србске младости на фронт овако извештава: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.
У одбрани од Макензијевих трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју Солунског Фронта већином потпоручници. До краја рата погинуло их је две трећине. Између 1916. и 1917. године, група од 500 каплара упућена је на наставак школовања у Француску. Након чега су се вратили и учествовали у пробоју Солунског Фронта.
На Рајцу код Сувобора, у близини места њиховог војевања подигнут им је споменик, као и другим местима у Србији. Да се никада не заборави њихово јунаштво. Зато их често називају и „Бесмртни Батаљон“.
Верзија за штампу
