Милунка Савић - српски каплар

 

Рођена је 1890. или 28. јуна 1892. године како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Примили су је Војвода Путник и Краљ Александар - који ју је одредио у Други пук. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.

Када је 1920. године демобилисана није имала где да станује, па је ноћивала 16 дана у "Прокопу", тражећи намештење и смештај. Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове. Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда са три кћерке.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године. Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.

Верзија за штампу

 

A+ A-

Последње вести

  • 08.11.2020. | ИЗМЕНА РАСПОРЕДА ЧАСОВА

    Измене одлуке о реализацији наставе у Средњој стручној војној школи

  • 25.10.2020. | ПРОМОЦИЈА У ЧИН ВОДНИКА

    Учениици 47. класе су на свечаности у касарни "Народни херој Стевица Јовановић" примљени у професионалну војну службу у својству подофицира и промовисани у чин водника

  • 09.10.2020. | Градско првенство у Стрељаштву 2020. године

    Ученици Средње стручне војне школе остварили су запажене резултате на градском такмичењу у стрељаштву средњих и осносвних школа.

  • 04.10.2020. | Меморијални турнир "Иштван Пољанац"

    Шести по реду меморијални турнир "Иштван Пољанац", одржан је 03. 10. 2020. године у ваздушној стрељани Средње стручне војне школе

  • 03.10.2020. | ВОЈНИЧКА ЗАКЛЕТВА УЧЕНИКА 48. КЛАСЕ

    Ученици завршне године заклели се својом чашћу да ће чувати и бранити независност, сувереност и територијалну целовитост Републике Србије.

  • 19.09.2020. | ПРОВЕРА ЗНАЊА СТЕЧЕНА У ТЕХНИЧКИМ УЧИОНИЦАМА - ЗАВРШНИ ИСПИТ

    Ученици 47. класе Средње стручне војне школе, смер РВ и ПВО – ваздухопловно техничке службе, радио-радарске специјалности дана 17. 09. и 18. 09. 2020. године приступили су полагању завршног испита из одржавања ваздухоплова В-54, Н-62 и Х-42/45.

  • 17.09.2020. | РЕАЛИЗАЦИЈА ОБУКЕ ИЗ НАСТАВЕ НАОРУЖАЊА И ГАЂАЊА

    Најмлађи припадници Министарства одбране и Војске Србије, ученици завршне године Средње стручне војне школе реализовали су дневно-ноћно гађање дана 14. 09. 2020. године на стрелишту „Сердари“ у 2. ЦзО Ваљево.

Важнији линкови