У српској стајаћој војсци у 19. веку подофицири су најпре регрутовани од војника који су током трогодишње службе у сталном кадру напредовали од каплара, преко поднаредника, до чина наредника. Од 1866. године бивају установљени посебни курсеви за школовање и обуку подофицира.
Војници који су после завршетка курсева унапређивани у подофицире, имали су могућност да остану у стајаћој војсци и да се даље усавршавају, а они који су је напуштали, постајали су потенцијални старешински кадар у народној војсци (1861. године донет је Закон о устројству народне војске ) чије је формирање и организовање у Србији почело 60-их година 19. века.
Припреме за формирање подофицирских школа отпочеле су одмах после Српско-бугарског рата 1885. године. Прво је Законом о устројству војске из 1886. године било предвиђено формирање две сталне подофицирске школе, да би до реализације овог пројекта дошло тек августа 1889. године, када је донета Уредба о устројству Подофицирске пешадијске школе за стални кадар. Годину дана касније, Уредбом о устројству Артиљеријске подофицирске школе за стални кадар, основана је и друга подофицирска школа. У њима је школовање трајало две године, после чега су кандидати преузимали обавезу да у наредном четворогодишњем периоду служе у кадру као подофицири. Осим Пешадијске и Артиљеријске, средином 1896. године основана је Инжињеријска подофицирска школа, а 1899. и Коњичка подофицирска школа, чиме је процес образовања подофицирских школа за сваки род војске у Краљевини Србији био завршен.
У периоду између два светска рата статус и материјални положај подофицира у Војсци Краљевине Југославије био је незавиднији у поређењу са официрским кором.
Прве послератне класе подофицирских школа чиниле су углавном старешине и борци из рата. Масовније школовање младића из грађанства, односно ученика који су завршавали основну школу, почиње тек после 1950. године. Развој наоружања и војне опреме и потребе југословенских оружаних снага у том смислу били су, свакако, доминантни чинилац који је од почетка утицао на стручно профилисање ових школа, дефинисање њихових циљева и задатака, пројектовање и доградњу наставних планова и програма, све у складу са релевантним параметрима који су одређивали улогу и функцију подофицирских школа у систему одбране.
Одмах после завршетка Другог светског рата, 1945. године у Демократској Федеративној Југославији формирана је прва подофицирска школа – Ваздухопловна подофицирска школа, са седиштем у Новом Саду, а након седам година, 1952. Министарство народне одбране ФНРЈ расписује конкурс за пријем питомаца из грађанства у 13 школа за активне подофицире ЈНА: у Пешадијску подофицирску школу; Артиљеријску подофицирску школу; Подофицирску школу противавионске одбране; Инжењеријско-хемијску подофицирску школу; Подофицирску школу везе; Тенковску подофицирску школу; Пилотску подофицирску школу; Подофицирску школу ваздухопловних специјалиста; Вездухопловно-техничку подофицирску школу, Бродарску подофицирску школу Ратне морнарице; Машинску подофицирску школу Ратне морнарице; Аутомобилску подофицирску школу и Санитетску подофицирску школу.
Током 60-их и 70-их година 20. века, школовање подофицира било је везано за школске центре у земљи: Центар високих војних школа КоВ у Београду, под чијом се ингеренцијом налазила Војна гимназија „Братство-јединство“; Центар војнотехничких школа ЈНА „Генерал Иван Гошњак“ у Загребу који је, поред високих војних школа, обједињавао и рад Техничке средње војне школе, Војне гимназије „Иво Лола Рибар“ и Школе стручних радника за војнотехничка занимања; Морнарички школски центар „Маршал Тито“, са Морнаричко-техничком средњом војном школом; Школски центар РВ и ПВО у Рајловцу код Сарајева, са Средњом војном школом РВ и ПВО и Школом стручних радника за ваздухопловно-техничка занимања; Центар војних школа КоВ у Сарајеву, који је обједињавао Средњу војну школу КоВ и Интендантску средњу војну школу. Поред школских центара, сваки род КоВ имао је центар у коме се изводила завршна фаза школовања, тј. специјалистичка обука питомаца Војне академије КоВ и школовање питомаца Средње војне школе КоВ одговарајућег рода: Артиљеријски школски центар у Задру; Школски центар противваздушне одбране у Задру; Школски центар оклопних и механизованих јединица „Петар Драпшин“ у Бања Луци; Инжењеријски центар „Народни херој Богдан Орешчанин“ у Карловцу; Школски центар везе у Београду и Школски центар атомско-биолошко-хемијске одбране (АБХО) у Крушевцу.
После завршетка школовања у средњим војним школама, које је трајало од две до четири године, питомци су унапређивани у чин водника и распоређивани на дужности у оружаним снагама као активни млађи официри. Део подофицира који би се истакао у трупи могао је, на предлог претпостављеног старешине, конкурисати за даље школовање, на војним академијама. Једина средња војна школа која је функционисала изван наведених школских центара, била је Санитетска средња војна школа која се налазила у Новом Саду и која је школовала подофицирски кадар за потребе војног санитета.
Овакав систем школовања подофицирског кадра функционисао је до распада СФРЈ и ратних дешавања 90-их година 20. века, када се све средње војне школе из школских центара који су се налазили у некадашњим југословенским републикама премештајуна територију Србије, по следећем распореду: у Крушевцу се формира Центар КоВ, са смеровима: пешадија, артиљерија, ОМЈ и инжењерија и музичком школом и Техничка средња војнашкола, која је премештена из Загреба; у Сомбор је предислоцирана Средња војна школа РВ и ПВО; у Свилајнац – смер интендантске службе; у Краљево – смер саобраћајне службе; у Нови Сад – смер санитетске службе и у Лесковац – Средња војна школа Ратне морнарице. Наведени распоред функционисао је до 1994. године, када је (школске 1994/95) формирана Средња стручна војна школа (ССВШ) са управом у Београду и одсецима КоВ, ВИЕД, РВ и ПВО, Логистика и РМ, смештеним на различитим локацијама. Одсек КоВ у свом саставу имао је смерове: пешадије у Пожаревцу, артиљерије у Крагујевцу, ОМЈ у Панчеву, инжењерије у Обреновцу, АБХО у Крушевцу, сви са једногодишњим специјалистичким школовањем. Одсек РВ и ПВО, са смеровима ВОЈ, АРЈ ПВО и ВТСл, са једногодишњим и двогодишњим специјалистичким школовањем био је смештен у Батајници. Одсек Логистике имао је: смер ТСл КоВ (у Крушевцу); смер СбСл (у Краљеву); смер СнСл (у Новом Саду) и смер ИнСл (у Свилајнцу), сви са једногодишњим специјалистичким школовањем, осим првог, који је практиковао и двогодишње школовање. Одсек РМ, са смеровима поморство и МТСл био је смештен у Тивту, такође са једногодишњим специјалистичким школовањем и функционисао је до распада државне заједнице Србије и Црне Горе. Даља трансформација и преструктурирање средњошколског војног образовања у Србији водили су формирању Центра за обуку КоВ у Пожаревцу 2003. године, са смеровима: пешадија, артиљерија, ОМЈ и инжењерија. Други смерови су остали у саставу матичних школских центара, до њиховог гашења 2006. године, када се напушта и начин једногодишњег специјалистичког школовања.
По угледу на западне земље, а у циљу рационализације, предузимљивости каријере и сталног усавршавања путем курсева, крајем 2006. године у Пожаревцу је формирана Чета за обуку и усавршавање подофицира КоВ (пешадије, артиљерије, ОМЈ и инжењерије). Усавршавање се одвијало реализацијом разних видова курсева за преквалификацију, курсева за инструкторе индивидуалне обуке војника, за обуку сертификатора обуке итд. У исто време формирају се и чете за обуку у Горњем Милановцу (за подофицире везе), у Кршевцу (техничке службе и АБХО) и у Батајници (за подофицире смера ВОЈ).
Верзија за штампу
