Дана 24. марта 2025. године, тачно на дан када обележавамо 26 година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, ученици Средње стручне војне школе "1300 каплара" одржали су приредбу којом су желели да нас подсете на тих дугих 78 дана 1999. године. На почетку је минутом ћутања одата почаст свим погинулима током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, а потом смо чули химну Боже правде, у интерпретацији ученица 54. класе Елене Милетић и Јане Рајчић и ученица 55. класе Мине Радојевић и Софије Шаренац. Кроз приредбу су нас водили ученик 53. класе Лука Ивковић и ученица 54. класе Нина Амиџић. За ову прилику ученик 53. класе Никола Столић припремио је емотивну беседу о збивањима током тог дугог пролећа 1999. године. Говорио је о циљевима шиптарских терориста и циљевима свих 19 земаља НАТО пакта које су објавиле рат Савезној Републици Југославији без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, што нам је представио упечатљивом мишљу: Знамо ми како се зове тај што издаде ту и такву незакониту наредбу, али не мора име да му се памти. Има ко ће улице да назива по њима... Ваља нама да ми говоримо о нашим јунацима.

Тако нам је дао потресне сцене страдања трогодишње девојчице Милице Ракић, која постаде симбол недужно настрадале деце у бомбардовању, симбол страдања свих 89 малишана, који нису дочекали крај рата. Говорио је о сада већ добро познатим метохијским биткама на Кошарама и на Паштрику. Са дивљењем нам је представио чувену причу о обарању Невидљивог, поносу америчке авијације F-117 А, чиме је Војска Југославије постала прва и једина у свету која је успела да обори НАТО авион израђен у Стелт техонологији и тако срушила мит о његовој невидљивости, што нам приказа речима: Извините, нисмо знали да је невидљив. Ноћни јастреб ипак паде... Лаку ноћ, Ноћни јастребе! На наведене теме надовезивале су се рецитације, песме, писма.

Причу о страдању девојчице Милице Ракић употпунила је ученица 55. класе Софија Шаренац рецитовањем песме Добрице Ерића Чико, ја тебе гледам с неба, а публику су посебно дирнули стихови Ено лутке што се смешила на ме, када су твоје зле тице дошле и отеле ме од моје маме. На сцене рушења мостова, кућа, зграда, путева, фабрика, болница, школа, надовезала се даровита ученица 54. класе Николина Обрадовић својом премијерно изведеном ауторском песмом Кад је ноћ прогутала град.

Стиховима Чуо се крик што нико не види, трептај у мраку, корак без сна, дочарала нам је таму дана и ноћи свих сведока и учесника ових трагичних догађаја. Ученица 54. класе Елена Милетић рецитовала је песму Љубивоја Ршумовића Неће песма, где је одзвањао стих Неће песма док нам деца гину.

Тијана Петровић, ученица 52. класе ваздухопловно-техничког смера, која тренутно похађа наставу на Војном аеродрому Пуковник-пилот Миленко Павловић, прочитала је писмо у коме је описала сцену подвига тог великог човека по коме поменути Војни аеродром носи назив, а који је спречио млађег колегу да узлети у сигурну смрт, и који је тако дао живот у борби са шеснаест НАТО авиона. Значајно је нагласила његове речи пред узлетање Нећете ви да гинете, ја ћу! Надовезујући се на чувене приче о најпознатијим биткама које је Војска Југославије водила у Метохији против шиптарских терориста са циљем одбране од копнене инвазије, ученице 54. класе Елена Милетић и Јана Рајчић отпевале су чувену песму Хероји са Кошара, а ученица 54. класе Нина Амиџић рецитовала је песму Милутина Попадића Слике са Паштрика. Стихови Морао је српски јунак на Паштрику да остане и Ко не памти подвиг с Кошара јунака, нека га стигне клетва косовских јунака најбоље дочаравају жртву коју је цео српски народ поднео за одбрану отаџбине. Приредба је завршена поруком коју су углас са бине послали сви ученици учесници: Опраштамо, али не заборављамо! На све присутне је веома јак утисак оставило то са коликом емоцијом, разумевањем и освешћеношћу су поменуте сцене великих страдања и подвига дочарали ученици који су рођени више година пошто су сви ти догађаји окончани.